Veliki Otac i Ucitelj Crkve, Sveti Jovan Zlatousti, mnogo je govorio protiv vracara i gatara i upozorovao ljude da se kod njih nikako ne lece. Njegove reci i danas vaze; danas mozda vise nego ikad. U svojim besedama "Protiv Judeja", u kojima je odvracao Hriscane Antiohije da ne odlaze u sinagoge i mole se sa Judejima, veliki Otac je govorio pouku i onima koji su se lecili kod jevrejskih vracara (kao sto Srbi danas po amajlije i zapise idu kod hodza, nap. prev.). Ljudi kojima je besedio pravdali su se time da su bolesni, i da zato odlaze kod cudotvoraca. Njima je sv. Jovan Zlatousti odgovarao da su bolesti Bozje posete radi ispravljanja grehova i tvrdio da za takve postupke nema nikakvog opravdanja. U nastavku donosimo deo njegove besede koji se tice lecenja kod vracara:

Sluge od svojih gospodara i sinovi od oceva trpe cesto cak i onda kada ih ovi nepravedno kaznjavaju; a zar ti ne zelis da pretrpis kaznu od Boga Koji je iznad svih (gospodara), i koji te voli vise od bilo kog oca, Koji sve preduzima i cini ne zbog gneva, nego radi tvoje koristi? Naprotiv, cim se desi bilo kakva laksa bolest, odmah bezis od Njegovog Gospodstva, hitas ka demonima i zuris u sinagoge? Mozes li na kraju dobiti oprostaj? Kako ces opet biti u stanju da Ga prizoves? Moze li bilo ko drugi, makar imao i smelost Mojsejevu, da umoli za tebe? Niko. Zar ne slutis sta Bog govori Jeremiji o Judejima: "Ne moli se za taj narod, jer i da Mojsej i Samuil stanu preda Me, necu ih uslisiti" (Jer. 7,16, 15,1). Tako da postoje gresi koji su iznad svakog oprostaja i ne mogu biti oprosteni. Pri tome Judeji, mada prividno svojim vradzbinama i prekidaju groznicu (u telu), u samoj stvari oni to ne cine, ali zato u savest uvode drugu, jos strasniju, groznicu, zbog toga sto ce te svakodnevno ranjavati sopstvena pomisao, savest ce te muciti, govoreci: "Postupio si bezbozno, ucinio si bezakonje, narusio si zavet sa Hristom, zbog lake boljetice si izdao poboznost." Zar si ti jedini oboleo? Zar nisu mnogo vise od tebe pretrpeli drugi? Pa ipak se niko nije osmelio na delo slicno tvome: a ti, slabic i razmazenko, izgubio si dusu svoju. Kako ces odgovoriti Hristu? Kako ces Ga u molitvi prizvati? Sa kakvom ces savescu uci u hram? Kakvim ces ocima gledati svestenika? Kako ces se usuditi da rukom dotaknes Svetu Trpezu? Kojim usima ces slusati Sveto Pismo koje se tamo cita?

Evo sta ce ti svakog dana govoriti muciteljska misao i savest koja mori. Kakvo je to zdravlje kad u sebi imas toliko tuzilaca? Ali ako malo pretrpis, ako odbacis i sa velikom sramotom iz svoje kuce izbacis one koji su hteli da te nagovore na bilo kakve vradzbine ili hteli da ti na telo stave bilo kakvu amajliju, odmah ces od savesti dobiti rosu spokojstva. Neka te groznica pali koliko hoce: dusa ce ti pruzati svezinu bolju i spasonosniju od svake rose, od svake vlage. Na isti nacin na koji ces, ako primis neki vradzbinski lek, osecati se gore od onih sto boluju od groznice, i to zbog pomisli o grehu (koji si ucinio iduci vracaru, nap. prev.), tako ces sada, odbacujuci sve bezboznike, makar i stradao od groznice i trpeo mnostvo nevolja, osetiti se bolje od bilo kog zdravog, zato sto ce ti misao biti svetla, dusa vesela i radosna, a savest

ce te hvaliti, odobravati i govoriti: "Odlicno, odlicno, prijatelju moj, druze Hristov, verni muzu, podviznice poboznosti, koji si pre spreman da umres u mukama nego da izdas povereno ti blagocesce; u dan Suda bices sa Mucenicima. Oni su bili spremni da trpe bicevanje i muke da bi zadobili cast (od Boga): i ti si se sada resio da trpis udarce i muke od groznice i rana, samo da ne bi pristao na bezbozne vradzbine i amajlije"; i hranjen tim nadama (na vecne nagrade), ti ni neces osecati jake bolove. Ako te ova bolest ne odnese, odnece te, na kraju krajeva, neka druga: ako sada ne umremo, umrecemo kasnije. Trulezno smo telo zadobili ne radi toga da bismo, kad ono boli, pristali na bezboznost, nego radi toga da bismo se bolestima utvrdili u poboznosti. Sama truleznost i smrtnost tela ce nam posluziti samo ako budemo blagorazumni, kao osnova slave i u dan (Suda) ce nam dati veliku smelost, i ne samo u taj dan, nego i u sadasnjem zivotu. Jer, kad ti vracare izgonis iz svoje kuce veoma ih posramivsi, svi koji za to

cuju pohvalice te, zadivice se i reci jedan drugom: "Taj i taj, u bolesti i nemoci, mada su ga neki umoljavali, ubedjivali i nagovarali da uzme neke vradzbine, nije ih primio, nego je rekao da je bolje i umreti u tom stanju nego izdati veru." Zatim ce uslediti mnoga klicanja od slusalaca koji ce svi biti zadivljeni, proslavljajuci Boga. A od koliko ce to biti za tebe biti pocasnije, od koliko slika slavnije, od kakve casti znamenitije? Svi ce (tebe) pohvaliti, blazenim nazvati i vencem okititi; i sami ce biti bolji, porevnovace i pocece da podrzavaju tvoju hrabrost. Ako i drugi ucine ono sto si ti ucinio, nagradu ces dobiti upravo ti, jer si prvi poceo sa tim revnovanjem. Medjutim, posledica tvog dobrog dela nece biti samo pohvala, nego i najbrze moguce okoncanje bolesti, zato sto ce i sama junacna odlucnost tvoja Boga pokrenuti na blagovoljenije i svi Sveti ce se skupa radovati tvojoj usrdnosti i iz dubine srca ce se moliti za tebe. Ako su ovde takve nagrade za tu hrabrost, porazmisli koliko ces venaca dobiti tamo, kada Hristos, u prisustvu svih arhangela i angela, dodje i uzevsi te za ruku izvede te na sredinu tog prizorista i, da svi cuju, kaze: "To je covek koga je nekada mucila groznica, koji je, kad su ga veoma mnogo ubedjivali da se izleci od bolesti odbacio i prezreo, zbog Moga imena i straha da me ne bi bilo cime uvredio, one koji su mu obecavali da ga izlece (vracarskim sredstvima), i odlucio da je bolje umreti nego izdati ljubav prema Meni."

U samoj stvari, ako Hristos proslavlja one koji su Ga napojili, odenuli i nahranili, jos ce vise proslaviti one koji su radi Njega isto resili da pretrpe muke groznice. Nije isto dati hleb i odecu i pretrpeti dugotrajnu bolest; ne, ovo poslednje je mnogo teze od prvoga. A sto je veci napor, to ce blistaviji biti venac. O tome cemo i sami razmisljati bili zdravi ili bolesni i sa drugima o tome razgovarati; i kad se nadjemo bilo kada u teskoj groznici, evo sta cemo reci: "A sta bi bilo ako bi nas neko optuzio, a zatim nas izveli na sud, a tamo nas uhvate i pocnu da biju; zar ne bismo onda, nevoljno, morali da trpimo sve, i to bez ikave koristi i nagrade?" Tako cemo i sada rasudjivati; sebi cemo pri tome predstavljati i nagradu za trpljenje, koja moze da obodri dusu koja je upala (u camotinju). A sta ako je groznica jaka? Uporedi je sa ognjem paklenim, koji ces sigurno izbeci ako resis da tu bolest trpeljivo podneses. Seti se koliko su apostoli stradali; seti se pravednika koji su svagda bili u nevoljama. Seti se blazenog Timoteja - on nikad nije imao pokoja od bolesti, nego je uvek ziveo u nemocima. Ukazujuci na to, Pavle je govorio: "Pij po malo vina, zbog svog zeludca i cestih bolesti" (1. Tim. 5, 23). Ako je takav pravednik i svetac, koji je vaskrsavao mrtve, izgonio demone i druge lecio od bezbrojnih bolesti, ako je on stradao tako tesko, kakvo ces izvinjenje imati ti koji se i za vreme kratkotrajnih bolesti smucujes i ropces?

Zar nisi slusao da Pismo kaze: "Koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima"? Koliko mnogo njih i koliko puta je zelelo da dobije venac mucenicki? Evo, to je (trpljenje u bolesti) pravi mucenicki venac! Mucenik ne postaje samo onaj kome (mucitelj) zapoveda da prinese zrtvu paganskim bogovima, a on resi da mu je bolje da umre nego da tu zrtvu prinese: ne, ocito je da je mucenistvo i to kada covek uopste Hrista radi drzi ono zbog cega na sebe moze da navuce smrt. Tako i ti, ako se odreknes magije, cini i vradzbina te budes umro od bolesti, bices savrsen mucenik zato sto si, kada su ti obecali ozdravljenje putem bezbozja, ti resio da je bolje da umres u poboznosti. To mi kazemo onima koji se hvale i govore da demoni isceljuju. A da bi se uverio da je to laz, pocuj sta Hristos veli o djavolu: "On je covekoubica od pocetka" (Jn. 8,44). Bog kaze da je rec o covekoubici, a ti mu hitas kao lekaru? Reci mi kako ces mu odgovoriti na optuzbu da obmanama tih ljudi (vracara, nap. prev.) verujes vise nego reci Hristovoj? Ako Bog govori da je djavo covekoubica, a ti ljudi, uprkos Bozjoj odluci, vele da on moze da leci bolesti, i ti primis njihove vradzbine i vradzbinske lekarije, tim postupkom pokazujes da njima verujes vise nego Hristu, mada to ne kazes otvoreno. A ako je djavo covekoubica, ocito je da su i sluge njegove, demoni, takvi. To ti je Hristos pokazivao na samom delu: kada im je On dopustio da udju u krdo svinja, oni su citavo krdo potopili u jezero (Lk. 8,33) da bi ti znao da bi oni to isto ucinili i sa ljudima i da bi ih odmah pogubili samo ako bi im Bog to dopustio. Ali ih je on zadrzao i obuzdao i nije im dozvolio da ucine ista slicno: to su oni i dokazali kad su dobili vlast nad svinjama. Jer, ako oni nisu postedeli svinje, jos manje bi postedeli nas. Stoga, ljubljeni, ne varaj se njihovim obmanama, nego budi cvrst u strahu Bozjem.

... Kakva je korist, u samoj stvari, da se ovde na zemlji dobije neko isceljenje, a tamo biti poslat u oganj vecni? A da (vracari hvalisuci se, nap. prev.) ne bi ukazivali na svoja isceljenja, poslusaj sta govori Bog: "Ako medju vama ustane prorok, ili koji snove sanja, i kaze ti znak ili cudo; pa se zbude taj znak ili cudo koje ti kaze, i on ti rece: hajde da idemo za drugim bogovima, kojih ne znas, i njima da sluzimo; nemoj poslusati sto ti kaze taj prorok ili sanjac, jer vas kusa Gospod Bog vas da bi se znalo ljubite li Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i sve duse svoje" (Zak. Pon. 13, 1-3 ).

To znaci: ako neki prorok kaze: mogu da podignem mrtvaca, ili iscelim slepoga, samo me poslusajte, i poklonimo se demonima, ili posluzimo idolima; zatim ako bi onaj koji govori cak i iscelio slepoga ili podigao mrtvaca, ne slusajte ga ni posle toga. Zasto? Zato sto Bog, kusajuci te, dopusta ovome da to ucini, ne zbog toga sto On sam ne zna raspolozenje duse tvoje, nego zbog toga da bi ti dao mogucnost da dokazes da li volis Boga. Ako je Bog tako negda govorio Jevrejima, to jos vise vazi za nas, kojima je otvorio dveri vaskrsenja, kojima zapoveda da se ne vezujemo za sadasnje, nego da sve nade svoje usmeravamo ka buducem zivotu.