Dva izvora sektastva (1)

1. Pre no sto predjemo na samu temu, zadrzimo se na cas na jednom problemu koji vreme u kome zivimo pred nas postavlja, a koji postoji i u nasem izlaganju. To je problem uspesne i plodonosne komunikacije i dijaloga medju ljudima razlicitih filosofskih polazista, verskih opredelenja, kulturoloskih miljea iz kojih su potekli i u kojima su formirani i slicno, odnosno problem mogucnosti pravoslavnog bogoslovlja da iznadje jezik dovoljno jasan i razumljiv za epohu u kojoj zivi i za ljude kojima se obraca.

Prvo pitanje koje pred nas iskrsava sigurno jeste sledece - ima li mesta za pravoslavno gledanje na coveka u savremenom svetu? Da li predanjska i svetopisamska antropologija nekome van Crkve ista govori u ovakvom dobu koje zivimo i iskustvujemo? I kojim jezikom njene poruke mogu da budu saopstene nasim savremenicima, a da ih taj jezik ne umori, uplasi ili odagna?

Mi ovde postavljamo pitanja konteksta i perspektive, odnosno, nelepim pojmovnikom savremenog trzisnog drustva, "ciljne grupe".

Prvo. Kontekst je ovde za nas dvojak pojam. Sa jedne strane, on podrazumeva kontekst iz koga se obracamo, a sa druge kontekst kome je nasa poruka upucena.

Mi govorimo iz Crkve, iz onog zivota i iskustva koje smo u njoj usvojili i osvojili, iz mere predanjskog duha i daha koji je postao nas sopstveni. To podrazumeva razlicite "nivoe" odnosno "vrste" iskustva. Oni su, pak, uslovljeni merom naseg truda, uslova koji nas okruzuju, samim tim determinisu, i spremnoscu da se otvorimo za blagodatnu pomoc i posetu Boziju. Sazvucje svetootackog bogoslovlja je nas nesumnjivi ideal, ali stvarnost katkada proizvodi sasvim oprecne, nesaglasne tonove. Dakle, nas polazni kontekst potrebuje preispitivanje, istrazivanje, ispravljanje i uskladjivanje.

Nas govor i nase svedocenje upuceno je ljudima sa kojima delimo ovaj istorijski momenat i geografski prostor. Ali sa njima ne delimo isto filosofsko iskustvo. Pod filosofijom mislimo sveukupnost pogleda na svet i delatnu praksu uskladjenu sa tim pogledima. Ruski bogoslov Pavle Evdokimov je svog i naseg savremenika opisao recima: "U coveku naseg doba, u jednom posle hriscanskom svetu, bez osecanja za svetinju nema mesta za Boga, i Evandjelje vise ne potresa. Postojanje verujucih nikoga ne zadivljuje, nista se ne dogadja u ovome svetu, nema cak ni cuda. Na religioznu veru gleda se kao na neki infatilni stepen ljudske svesti koju uspesno zamenjuje tehnika, psihoanaliza i drustvena sloga".(2) Ali, ateizam koji uzrasta, jedan prakticni, delatni ateizam koji izgleda vise ni ne nastoji da obezbedi teorijske pretpostavke samom sebi, posto je postao uobicajen, nije iskljucivo negativna pojava kada je vera u pitanju. Ateizam je na jednom mestu pravilno nazvan "zahtevom za ociscenje vere".(3) Ateizam je kao strasna poseta Bozija ziva i najstrasnija kritika svega laznog u verskoj praksi i jednoj mrtvoj, okamenjenoj teologiji koju smo sveli na sopstvenu, preusku meru, i kojom ne mozemo da uspesno odgovorimo na probleme svoga doba.

Stoga nam je potreban jezik nove sinteze ili jezici preciznih konteksta ili perspektiva da bi njime (ili njima) mogli da opisemo sa onima kojima se obracamo na takav nacin da nas dijalog bude istinski rezultantan.

Nova sinteza je bogoslovska artikulacija slozene situacije u kojoj smo se nasli, resenost da izadjemo, uz punu svest da je svaki izlazak rizik i opasnost (ali je svako ostajanje neizbezna osuda na propast i ugusenje), iz nasih malih i sigurnih "hriscanskih geta" na otvoreno i surovo popriste ideja i novih vrednosti jednog, posthriscanskog, doba u kome zivimo.(4)

Nova sinteza nije zadatak jednog coveka, nije ni jedne generacije, ona je izazov postavljen pred celu Crkvu i niz buducih pokolenja. Iz same strukture pomenute sintagme vide se njeni osnovni atributi - time sto je sinteza podrazumevamo da je postanaliticka upotreba pisamskog i otackog blaga koje smo usvojili ne samo kao materijal kojim operisemo i za koji se, za ciju nesumnjivu svetost i autoritativnost, zaklanjamo, nego prvenstveno kao nacin misljenja, verovanja, iskustvovanja i delanja koji su imali sveti pisci biblijskih knjiga i mislitelji otacke mudrosti. To je sinergetski, nadahnuti, autenticno svetoduhovski i autenticno ljudski nacin suceljavanja sa izazovima koji pred nas iskrsavaju. Time, pak, sto je nova, vidimo da je ovde rec o savremenom odgovoru, jednoj egzistencijalnoj replici na novonastale probleme i situacije. Posto je nase da u ovom svetu i istorijskom periodu koje su nam povereni (kao talanti nad kojima treba da radimo i da ih umnozene vratimo Bogu Darodavcu) radimo na obradjivanju, stvaralackom dosazdavanju i oblikovanju Bozije tvorevine (ciji smo deo i mi sami ili drukcije posmatrano koju u sebi, svojom specificnom strukturom - svojim mikro - makro kosmickim potencijalima obuhvatamo) mi u ovom tekstu kao prostoru prinosimo pokusaj da tim novim jezikom govorimo.(5)

2. Govoriti o sektama najkrace receno znaci govoriti o tragediji pogresnog izbora ili zloupotrebljene slobode, najdubljeg i neoduzimivog dara kojim je Bog obdario coveka. Jedan bogoslov je umesno rekao da Bog nije svemoguc jer je granica njegove moci ljudska sloboda. Bog "ne moze" da ukine slobodu coveka. Zato je covek i samo covek odgovoran za svoj pogresan izbor.

Govoriti o pripadnicima sekti znaci govoriti o izmanipulisanim ljudskim bicima kojima treba pomoci. Oni su objekti manipulacije i spolja i iznutra. Spolja su izmanipulisani laznom "misionarskom" delatnoscu propovednika sektaskih ucenja, suptilnim psiholoskim poigravanjem najsustinskijim ljudskim potrebama - potrebom za jedinstvenoscu i neponovljivoscu, ljubavlju, blizinom, potrebom za svetim, za odnosom sa svetim, za sustinskom povezanoscu sa drugim bicima i celim svetom i mnogim drugim. Iznutra, pak, ti nesrecni ljudi, bivaju manje ili vise svesni onoga sto cine, i samim tim u razlicitim stepenima odgovorni za svoje postupke, pristaju na manipulaciju jer im ona nudi kakvo - takvo resenje. Nudi im surogat, nudi im supstituciju, ali ko moze da osudi dete koje ostavsi bez majke svakoj zeni koja mu i na tren pokloni paznju i ljubav govori "mama"?

Nase je nepomerivo misljenje - moramo povuci strogu liniju razgranicenja izmedju manipulisuceg i manipulisanog ljudskog materijala u sektama. I nasa je velika bojazan bas u tome kako cemo to uspeti da ucinimo. Mi sa prljavom vodom ne treba da izbacimo i dete. Ali se voda mora izbaciti. Tu je potrebna jedna velika zrtva sa nase strane i jedna velika ljubav prema tim ljudima. Jedna ljubav koja, bojim se, nece samo u ocima "ovoga sveta" nego i kod mnogih koji sebe smatraju slobodnim od njega, izgledati kao ludost, sentimentalnost, prazna prica, defetizam i sl.

Zbog toga cemo se u nasem izlaganju zadrzati na problemu unutrasnjih potreba clanova sekti koji su doveli do toga da oni zatraze resenje u njima. Jedna od takvih potreba je upravo nasusna potreba ljudskog bica da bogosluzi, da oseti sustinsku bliskost i jedinstvo Boga, sebe i sveta oko sebe.

Nije nam tesko da zamislimo nevericu i zacudjenost u mnogim srcima koja cuju za ovakvu tezu. NJih proizvodi ista sila koja pripadnike sekti i navodi da u njih odlaze. To je u stvari duboka udaljenost od pravilnog i sustinskog razumevanja bogosluzenja, coveka kao bogosluzbenog bica i sveta kao svetotajinskog prostora i puta, odnosno sredstva bogosluzenja.

Fenomen sekti svoje poreklo vodi iz dva specificna nacina postojanja, iz dva zivotna stava, iz dve doktrinarne pozicije. Jedna od njih je tzv. religijski a druga sekularisticki model ali nacin postojanja.

Svaki od ovih nacina ima sebi svojstvenu antropologiju, etiku, eshatologiju, aksiologiju i, naravno, ideju o bogosluzenju i bogosluzbenu praksu.

Ako podjemo od naizgled zbunjujuce tvrdnje da je "hriscanstvo u najdubljem smislu te reci kraj svake religije"(6) kako bismo onda definisali samu religiju? Za nas je ovo veoma bitno upravo stoga sto su sekte u pravom smislu te reci religijski fenomeni.

Po Aleksandru Smemanu "religija je potrebna tamo gde postoji pregradni zid izmedju Boga i coveka".(7) Religija je uvek izraz i svedocanstvo odredjene razdvojenosti izmedju Boga i coveka, coveka i sveta, duse i tela, neba i zemlje, istorije i eshatona... Religija pokusava da premosti ta dva pola. To premoscavanje nikada nije zavrseno, i jaz uvek ostaje.

Svaka religija, pa i skucene sektaske doktrinarne forme uvek pociva na jednom utilitaristickom principu.(8) Covek koji odabira jedan religijski sistem to cini motivisan odredjenom pomoci koju ta religija moze, ili njemu to tako izgleda, da mu pruzi. To je toliko ocigledno kod sektasa. Bilo da je rec o psihickoj nestabilnosti koja se prividno i privremeno razresava, bilo o materijalnim sredstvima kojima sektaski vodji "kupuju duse" svojih sledbenika, bilo o velikoj moci i upravljanju tudjim zivotima koje se u sekti sticu, bilo o ispervetiranim zloupotrebama oba pola i dece koja se desavaju - pripadnost sekti koristi jer zadovoljava niz odredjenih potreba. Reci potreba i korist zaista su kljuc za otvaranje centralnih dveri svih religijskih sistema pa i sekti. Smeman govori: "Milioni i milioni vernika danas propovedaju religiju i primaju je prema ovom kljucu". I zaista je zadivljujuce kako mala razlika u religioznoj samosvesti clanova konfesija cije dogme, izgleda, stoje u radikalnoj suprotnosti jedne prema drugima, jer, cak, ako covek i promeni religiju, to je obicno zbog toga sto nalazi da mu ona koju prima nudi vise pomoci - a ne vise istine (podvukao V.V.).(9)

Bas taj nedostatak sustinske razlike u religioznoj samosvesti sektasa nam i dopusta da govorimo o necem, sto bi inace bilo nedopustivo - o sektama en general.

Religiozna ili sektaska samosvest se zatim izrazava i kroz prenebregavanje brige za ovaj svet (sa upornim insistiranjem da se "prave stvari" desavaju tek "tamo"), istaknuti apokaliptizam (iscekivanje kraja sveta, njegove propasti ...), prezir prema telu i celokupnoj materiji (koji se manifestuje ili kao rigorozni i besmisleni asketizam koji postaje cilj sam po sebi ili kao radikalni razvrat - koji su u sustini identicni fenomeni ne prihvatanja tela i materije uopste) i sl.

Kada Smeman zakljucuje da velike svetske nehriscanske religije danas imaju mnogo vece sanse za misionarsko delovanje i sirenje od samog hriscanstva, on to cini upravo polazeci od ovih pretpostavki. Njegovo misljenje je da "Islam i Budizam nude izvanrednu religijsku "satisfakciju" i "pomoc" ne samo primitivnim ljudima, nego i najrafiniranijem intelektualcu. Zar nisu svuda u svetu istocnjacka "mudrost" i istocnjacki "misticizam" uvek privlacili, gotovo neodoljivo, paznju religioznih ljudi"(10) zakljucuje on.

To se moze primeniti i na sekte, kao tipicne religijske fenomene.

Sto se sekularizma tice, tog drugog izvora sektastva (posto je prvi bio religijska svest i praksa) o njemu bi se mnogo moglo govoriti ali cemo se zadrzati samo na sledecem.

Prirodni otac sekularizma je klerikalizam.(11) Klerikalizam je uverenje da je svestenstvo privilegovan, povlascen i izdvojen stalez. Klerikalizam je apsolutna odlika religijskih sistema. Za klerikalizam svestenik je nesto posebno, nesto izuzetno, nesto natprirodno. A za crkvenu svest svestenstvo je najprirodnija stvar na svetu, sustina covecnosti, praksa za koju je svaki covek stvoren. Religijska svest koja polazi od podeljenosti: Bog - svet, prirodno - natprirodno, zahteva odredjene posrednike izmedju ta dva sveta, zahteva nekog ko ce posredovati i samim tim posredovanjem vrsiti nesto izuzetno, nesto posebno.(12)

Sekularizam je bunt protiv klerikalizma i nasilja vrsenog u ime religije. Sekularizam ne prihvata vise religijsko insistiranje na vecitom tamo. Ne prihvata jednu beskrvnu eshatologiju, jednu kompenzatornu religijsku ideologiju koja je zauzela mesto zivoga zivota. Ali sekularizam strasno gresi kada na mesto pomenutog tamo ustolicava jedno samotno, samodovoljno i ogoljeno ovde. Ako smo religijsku svest nazvali beskrvnim eshatologizmom onda cemo sekularizam opisati kao samozatvoreni istorizam. Sekularizam je novovekovni deizam. Sekularizam je krajnje indiferentan prema vecnim pitanjima i ona su za njega samo pitanje stila ili ukusa.

Sekularizam nije ateizam. On ima svoju potrebu za specificnim bogosluzbenim izrazom.(13) Sa pravom kaze Smeman da je "sekularist na izvestan nacin opsednut bogosluzenjem"(14) i nastavlja govoreci da upravo ovaj fenomen pokazuje "da covek bez obzira na stepen svog posvetovnjacenja, ili cak ateizma, u sustini ostaje bice koje bogosluzi."(15)

Vidimo da ljudi i kada su clanovi neke religijske zajednice, i kada su pripadnici nove, ovovekovne, sekularisticke religije, uporno nastavljaju da zive svoj bogosluzbeni unutrasnji impuls.

Sa druge strane, sekularizam je najdublja negacija bogosluzenja. On ne negira ni postojanje Bozije, ne negira ni kult - naprotiv, ima ga i uziva u njemu - on negira najdublju antropolosku istinu po kojoj je "covek bice koje postuje Boga, koje je homo adorans".(16)

Sekularizam na taj nacin negira sustinsku svetotajinsku prirodu sveta i coveka. Pod svetotajinskom prirodom sveta podrazumevamo to da on "nije slucajno sredstvo bogosluzenja i sredstvo blagodati, nego je u tome (bogosluzenju) otkrivenje njegovog smisla, vaspostavljanje njegove sustine i dovrsenje njegove sudbine".(17) Sekularizam gleda svet kao zaokruzenu celinu koja ima smisao sama u sebi. Svetotajinska priroda coveka, pak, podrazumeva da je svaki covek stvoren sa svestenickom harizmom u sebi da bi samog sebe, druge ljude i sav stvoreni svet prinosio Bogu. Da bi ostvarivao zajednicu sa Bogom, ali kroz svet i pomocu sveta.

Sekularizam takvo gledanje na svet nije stvorio ex nihilo. On je njega nasledio upravo iz hriscanstva svedenog samo na religiju. Zato se i naziva "pastorcetom hriscanstva".(18)

Takozvane "istine" sekularizma - pravda, ljubav, jednakost, i sl. Smeman sa pravom, mada teskom sintagmom, naziva "poludelim hriscanskim istinama".(19) Tragicnost i gresnost sekularizma se i sastoje u tome sto je njih stvorio covek koji se odrekao boljeg, ali tezeg, da bi se priklonio, losijem, laznom - ali laksem.(20) Crkveno hriscanstvo je uvek jedan izazov, jedan poziv na promenu, na preobrazenje, na podvig, sektasko hriscanstvo, naprotiv, operise izvesnim kategorijama zakona, krivice, kazne i nagrade, legalisticki koncipiranom Bozijom pravednoscu sa jedne, ili hirovitim bozanskim predestinatornim odbacivanjem jednih i prihvatanjem drugih sa druge strane.

Sektasko hriscanstvo, kao i svaki religijski sistem, kao i sekularizam, na kraju krajeva "zadovoljava duboku zelju coveka za legalistickom religijom".(21) Zato je sekularizam jedna velika laz o svetu.(22) Stoga, mada su koreni sekularizma hriscanski, on iz perspektive crkvenog zivota i iskustva pokazuje svoju "duboko antihriscansku sustinu".(23)

Sekularizam opcinjen sopstvenim ovozemaljskim mitovima, ritualima, kultovima nije nista drugo do jedan bledi surogat za autenticni duhovni zivot. Pod duhovnim zivotom mi ne mislimo zivot samo "duse" ili "duha" nego istinski zivot celokupnog ljudskog bica u njegovoj psihofizickoj celini nadahnut i vodjen Duhom Svetim.

Isti takav surogat, lazna bogosluzbena praksa, jeste i sektasko religijsko zivljenje. Oba fenomena karakterise odsustvo i zivoga Boga i zivoga coveka.

Mi sada stojimo pred jednim apsurdom. Sekularizam je u mnogim srcima izgovorio svoju poslednju rec i ona je zazvucala prazno. Istinskog odgovora nema i sada se traze nova resenja. Jedno od tih resenja, za sekularizovani svet, opet postaju sekte. Dakle, potekao, istekao iz religijskog, iz jednog osakacenog hriscanstva, sekularizam se opet uliva u sopstveni izvor. Vise puta navodjeni otac Aleksandar Smeman deli isto misljenje: "Sve vise i vise znakova ukazuje na cinjenicu od prevashodnog znacaja. Famozni "moderni" covek vec trazi stazu koja prevazilazi sekularizam. On je ponovo zedan i gladan "neceg drugog". Veoma cesto ova glad i zedj su zadovoljeni ne samo hranom sumnjivog kvaliteta nego vestackim zamenama svake vrste" (podvukao V.V.).(24)

Da do toga ne bi doslo, nama je potreban jedan novi nacin postojanja i mi ga sada mozemo nazvati crkvenim. Crkveni nacin postojanja je najbolji lek protiv sektaskog otrova bilo da se on daje kao terapeutsko sredstvo izlecenja ili kao predupredjenje same zaraze. Prva odlika ovog nacina postojanja je zdravoumno koncipiranje coveka i sveta. Covek je jedinstvena i celovita licnost koja se sastoji iz dva jednaka po vaznosti principa: iz duse i tela. I dusa i telo su pozvani da naslede zivot vecni. Put sticanja vecnog zivota je put bogosluzbenog prinosa celog sveta Bogu. U tom odnosu se otkriva prava priroda sveta - svet je stvoren da bi bio prinesen Bogu, da bi postao njegovo preobrazeno Telo, covek je stvoren da bi bio svestenik, onaj koji prinosi svet.

Religijski model je kao resenje pruzao samo onostrano, jednog neistorijskog Boga, jedan prezir prema svetu, i kao takav bio idealan za formiranje sekti. Kao nusproizvod pojavio se sekularizam.

Sekularisticki model je za resenje predlagao samo ovaj svet, cistu istoriju, atomizirano ljudsko bice, vrlinu nezakvasenu vecnim, neobasjanu vecnim sjajem, jednu hladnu etiku trgovaca i racunxija koji se puno ne nadaju onostranom, ali ako se ono ipak desi, tim bolje. Posledica ovakvog stava je zedj za vecnoscu, za prevazilazenjem puke istoricnosti ali se ovde kao opasnost opet javlja sektaska mogucnost.

Uporno operisemo sa ekstremnim resenjima, a u svakom ekstremu pociva klica bolesti.

LJudima ne treba ni samo Bog ni samo covek. Najdublja potreba svakog coveka je upravo ovaploceni Bogocovek, Bog koji se najdublje i sustinski sjedinio sa covekom, sjedinio se na sva vremena, istovremeno ostajuci pravim Bogom i coveka cineci punim i pravim covekom. Coveku danasnjice treba istovremeno punoca zivota i "ovde" u istoriji i "tamo" u Buducem Veku. To pruza Crkva. Ali to ne sme da ostane samo na verbalnom nivou. Ljudima ne treba jos jedna u nizu prica i jos jedno u nizu ucenja. Ljude interesuje jedno konkretno, zivo, delatno, preobrazujuce iskustvo, upravo ono koje postoji u pravoslavnom bogosluzbenom zivotu.

Jedan od osnovnih motiva koji sektasi navode u svojim apologijama sopstvenog pristupanja sektama jeste taj da su im sekte pruzile iskustvo zivoga i pristupnoga Boga. To iskustvo je naravno njihovo psiholosko uverenje izazvano cinjenicom da su sekte kao male verske zajednice u stanju da im pruze osecanje ljubavi, bliskosti, topline, zajednistva i sl. Sve je to moguce osetiti u pravoslavnom bogosluzenju ali mnogo dublje i istinskije. I ne samo to, i svaku muku, i bolest, i tugu, i smrt, pravoslavno bogosluzenje prihvata i osmisljava i povezuje sa neprolaznim izvorom nase tihe radosti - sa cinjenicom da smo prihvaceni i voljeni od strane samog Boga. Zato mi ne smemo vise, po reci Evdokimova, da prezvakavamo lekcije katihizma, da ne budemo samo ljudi koji govore o Bogu, nego da postanemo takvi ljudi u kojima je moguce sresti Boga.(25)

Ovaj zadatak, bas u svetlu realne opasnosti pred nadiranjem destruktivnih i totalitarnih sekti, je od presudne vaznosti i treba mu dati prednost u odnosu na neke, manje vazne, stvari. Zato se u potpunosti slazemo sa Pavlom Evdokimovim, njegovim mislima zavrsavajuci ovaj, centralni, deo naseg izlaganja: "Ne popravlja se grejanje za vreme pozara, ne bezi se ka sporednom u momentu kada se rusi svet. Sve nase stvaralacke snage treba da se okupe, ne bi li se podigla jedna generacija puna neiskazane radosti, oslobodjena radosti pomocnika, radosti prijatelja zenikovog".(26) Ta i takva generacija zivih i autenticnih svedoka bice zivi zid pred najezdom svake duhovne opasnosti. A to je vec pitanje pravilnog i pravoslavnog vaspitanja i obrazovanja, formiranja omladine. Kako u crkvenom, tako i u svetovnom skolstvu. Ali to je vec neka druga prica.

Na samom kraju, treba reci i nekoliko reci o mogucim konkretnim koracima koje treba preduzeti da bismo se suprotstavili najezdi sektasa. Koji su konkretni predlozi za resavanje problema o kojima smo govorili?

Prvo. Treba priznati da problem postoji. Destruktivne sekte su se pojavile u nasoj zemlji i broj njihovih clanova raste, kao i njihova misionarska aktivnost.

Drugo. Na to ne treba gledati sa neke apstraktne, iz stvarnosti izdvojene tacke. I mi sami smo odgovorni za pojavu takvih pokreta. Nismo samo mi odgovorni, ali to nas ne opravdava ni pred Bogom ni pred ljudima ni pred buducim generacijama. Zato treba da nas rad zapocnemo pokajnickim preispitivanjem sopstvene uloge u pojavi sektantstva. I kojoj meri smo mi sami autenticni svedoci jevandjelja Hristova? U kojoj meri je opresivna ideologija komunizma i njeno proganjanje Crkve doprinela sirenju sekti? U kojoj meri uzajamno nepoverenje, strah i svojevrsni rivalitet na nivou odnosa Drzava - Crkva sprecava uspesnije suprotstavljanje njima? Mnogo je jos takvih pitanja. Kada svi mi, istinski sagledamo svoj greh i pokajemo se za njega, ne samo da priznamo da on postoji, nego da pocnemo drukcije da zivimo, mislimo i delamo, tek tada cemo moci da zapocnemo sa ozbiljnim i sustinski plodotvornim resavanjem ovog problema. Pokajanje je jedini temelj na kome mozemo da zidamo kucu naseg zajednickog, i pojedinacnog rada.

Trece. Sa krajnjom odlucnoscu se moramo suprotstaviti daljem sirenju sekti u Jugoslaviji. Taj rad mora biti iskrena i otvorena saradnja Crkve i drzavnih institucija. Taj rad, opet, ne sme da bude sproveden sredstvima nasilja i opresije. Jedna stvar je pitanje slobode veroispovesti a sasvim druga legalizovanje rada destruktivnih i totalitarnih sekti. Institucionalnim kanalima, sredstvima da se posluzimo vec izandjalom floskulom "savremenih demokratskih drustava" treba rad ovih drugih u potpunosti onemoguciti. Kako to izvesti, i kako razlikovati verske zajednice, kako ih klasifikovati i kvalifikovati, to treba da bude predmet jedne opsirne analize, i sada se ne moze na brzinu resiti.

Cetvrto. Onima koji su vec izmanipulisani, vec zavedeni, vec uvedeni u takve organizacije treba pristupati sa najvecom mogucom zrtvenom ljubavlju i delikatno, blago, sa postovanjem za svaku licnost i njen izbor, ali i sa cvrstinom i odlucnoscu pomagati da se iz tog ponora izvuku.

Peto i poslednje. Crkva mora da iznova zazivi svojom pravom prirodom, svojom sustinom, koja je misionarska, poslanicka.(27) Svestenici mora da aktivno, svesno, savesno i odgovorno svedoce istinski duhovni zivot, da svet oko sebe posmatraju kao njivu Gospodnju koja im je poverena na obradu i cuvanje a ne samo kao izvor materijalnih ugodnosti i licne promocije. I naravno, vazno je da se iznova primene drevni i osvesteni metodi autenticne misije. LJudima, svetu treba posvedociti sopstvenim primerom i recima da Bog postoji, da je stvorio svet, da je taj svet sredstvo i put naseg opstenja sa Bogom, da je Isus Hristos spasitelj sveta, da postoji "jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva" koja ima svoju pravdu, istinu, ljubav, mistiku, bogosluzenje, zajednicu... I tom svetu treba omoguciti, da u svetinju novog zivota i preobrazene tvari sa radoscu udje. To je jedini uspesan put sustinskog suprotstavljanja sektama, barem, kada je Crkva, naravno, po nasem licnom misljenju, u pitanju.

Vladimir Vukasinovic

___________________________________________

(1) Ovaj tekst je napisan povodom skupa o destruktivnim i totalitarnim sektama odrzanog u beogradskom Domu Vojske Jugoslavije oktobra 1996. godine.
(2) Pavle Evdokimov, Luda ljubav Bozija, (Manastir Hilandar, 1993), 12.
(3) Videti: Pavle Evdokimov, Luda ljubav Bozija, 16.
(4) Ovde pod "posthriscanskim" ne mislimo vreme koje je prevazislo hriscanstvo nego vreme koje ga je sa jedne strane odbacilo usled pogresnog predstavljanja i laznog zivljenja njegovih predstavnika a sa druge postalo sustinski nezainteresovano za njega.
(5) Ovde podvlacimo da pod jezikom nove sinteze ne podrazumevamo neki "novonastali jezik pojmova i simvola": Evdokimov nas sa pravom opominje: "Problem uopste nije neki novi jezik. Postoji ozbiljna opasnost da bi se njime mogao sniziti nivo poruke. U stvari, radi se o tome da se covek uzdigne. "Ko je blizu mene blizu je vatre". Ne paradoksi, niti dijalektika, nego vatra koja sagoreva. Treba se vratiti jednostavnom i sokantnom jeziku parabola": (Pavle Evdokimov, Luda ljubav Bozija, 117.) Isto pitanje razmatra i Aleksandar Smeman rekavsi: "Veoma su tipicne za ovo pomodarske diskusije o novim simvolima, kao da simvoli mogu da budu, da se tako izrazimo, "isfabrikovani" kao da mogu dobiti svoje postojanje kroz diskusiju u nekom odboru". (Aleksandar Smeman, Bogosluzenje u posvetovnjacenom veku, Za zivot sveta, Beograd 1979, 112). Ove dve napomene navedene su upravo stoga da se nase izlaganje ne bi poistovetilo sa pomenutim tendencijama. Podvlacimo iznova - novo u pristupu koji zagovaramo jeste postavljanje u novi odnos sa stvarnoscu osvestane kategorije i pojmove svetootacke misli i zivi i nadahnjujuci jezik biblijskih i liturgijskih simvola. Novo jeste takvo njihovo primenjivanje koje ce ljude naseg doba pribliziti njima i stvarnosti koja iz njih govori i kojoj se njima priopstavamo. Tim govorom ne nameravamo da svetopisamski i svetopredajinski jezik saobrazimo ovom veku nego da ljudima kojima se obracamo, kojima svedocimo omogucimo da preobrazeni obnovljenjem uma svoga iskustvom poznaju sta je dobra i ugodna i savrsena volja Bozija. (sr. Rim. 12, 2).
(6) Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 19.
(7) Isto.
(8) Svodjenje hriscanstva na religiju, odnosno, povratak na prevazidjeni religijski nacin postojanja, koji je Hristos u Jevandjeljima neprekidno osudjivao, i jeste prvi razlog nastanka sekti.
(9) Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 99.
(10) Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 100.
(11) Sr. Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 83.
(12) Isto.
(13) Sr. Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 106.
(14) Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 110.
(15) Isto.
(16) Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 105.
(17) Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 108.
(18) Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 113.
(19) Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 101.
(20) Isto.
(21) Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 116.
(22) Sr. Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 102.
(23) Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 112.
(24) Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 119.
(25) Sr. Pavle Evdokimov, Luda ljubav Bozija, 116.
(26) Pavle Evdokimov, Luda ljubav Bozija, 120.
(27) Sr. Aleksandar Smeman, Za zivot sveta, 97.